биографија

Милан Бесарабић (1908-2011)
вајар, сликар, музичар, песник, професор, педагог, једном речју – УМЕТНИК

Рођен у Чачку, одакле је отишао у Велико Градиште да детињство проведе на породичном имању свога деде, Ђоке Гајића, трговца на велико, и бабе Сојке. Полази у основну школу коју завршава у Крагујевцу, преко Охрида, Битоља и Подгорице где му отац Душан постаје командант града. Након три године долази у Београд где уписује гимназију, школске 1927/28. године. Након гимназије уписује Правни факултет Унивезитета у Београду на ком стиче диплому правника 1932. године. Паралелно са академским, стиче и музичко образовање, и то учећи да свира виолину у класи професора Холуба, а клавир у класи професора Логара. Током времена проведеног у музичком усавршавању, његов старији колега, а наш истакнути композитор Јосип Славенски, био му је велика подршка на његовом путу. У тим годинама, песникиња Десанка Максимовић и њен муж Сергеј постају његови велики и нераздвојни пријатељи. Путују Европом, Париз им постаје место духовног и стваралачког усавршавања, али након сваког путовања у “бели свет”, Милан се враћа у Велико Градиште, код бабе Сојке и деде Ђоке, који једини у породицама Гајић и Бесарабић цене његов уметнички ентузијазам и подстичу га да сопствени уметнички израз обогаћује у својој земљи.

После дипломирања на Уметничкој школи коју је уписао након завршеног Правног факултета, где је вајарство усавршавао у класи мајстора Палавичинија, а сликање код професорке Бете Вукановић, којој се неизмерно дивио, Милан Бесарабић има част да исте године (1938. године) отвара изложбу “Ученици Уметничке школе излажу” са уводним речима: “Помогните нас, сви ви који то можете…” Наредне године добија трећу награду на конкурсу за споменик војводи Војиславу-Воји Танкосићу-Шиљи, која му отвара врата ка бескрајном низу уметничких павиљона, галерија, салона, музеја, колекционара, слободног простора.

Прву самосталну изложбу (1940. године) отвара у Малој сали Уметничког павиљона. Почиње рат, илегалан рад, хапшења у београдској Главњачи где проводи заточен месец дана. Након затвора бежи у Књажевац, где се запошљава у школи, али га прати глас илегалца што га нагони да иде даље, у Зајечар, у којем остаје годину дана, одакле се враћа у Београд и проналази посао у Шестој женској гимназији где предаје уметност до ослобођења. Почиње да ради и као одборник у Земуну, у култуно-просветном одељењу, али по налогу Министарства културе и просвете НРС шаљу га у Пећ. Пре поласка, 1946. године прави прву заједничку изложбу у ослобођеном Београду, заједно са познатим панчевачким сликаром Стојаном Трумићем у Великој сали Уметничког павиљона “Цвијета Зузорић”. У Пећи, 1949. године, оснива Уметничку школу на Косову и Метохији чији је први директор и значајно доприноси одзиву младе генерације Срба и Албанаца. На његову жалост, верска култура Албанаца не дозвољава развијање талената у вајарству, већ доминира сликарство на предавањима. Упркос свему, 1950. године Милан Бесарабић прави своју изложбу у Пећи и у више наврата се обраћа Министарству културе и просвете да га врате у Београд, услед “недостатка основних услова за живот, као што је храна и одело”. Враћа се 1954. године у Београд, уз лично залагање министра културе и просвете, а већ 1955. године има самосталну изложбу у Земуну.

Од 1997. године се постепено повлачи из јавног културног живота окрећући се стварању у свом атељеу на Старом сајмишту у Београду. Карикатура и даље остаје главни израз опуса Милана Бесарабића, а говорио је да његове карикатуре-скулптуре “имају ликове с лица и наличја са изразима супротних расположења, јер људи имају своје лице и наличје и само их треба видети”. Скулптура под именом “Корморан” представља пример оваквог уметниковог размишљања. И даље се враћа у Велико Градиште, где наилази на прихватање од стране општинских структура и грађана Великог Градишта. Посебно га је радовала чињеница да су се организовале изложбе са рециталима, концертима, где млади градиштански таленти изводе његове композиције и где посете грађана превазилази уметникова очекивања.

До последњег дана ангажован је у односу на све што се догађа у друштву, као и у уметности, музици, књижевности. Сматрао је да је, дружећи се са младима, и бавећи се педагошким радом током четрдесетогодишње каријере, једино могуће откривати нове уметнике, таленте и помагати им у развоју сопственог уметничког израза. После 100. рођендана и даље пише песме, компонује, слика аквареле и са пуно искрене радости прима у посету бивше ученике. Добитник многих признања, домаћих и међународних, међу којима му је најдраже признање национална пензија за допринос српској култури.

У Београду је провео највећи део живота. У позним годинама био је најстарији ликовини уметник у Србији и најстарији члан УЛУС-а (од 1939. године).

 

Изложбе

  • 1940 – Изложба у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“, Београд
  • 1946 – Изложба у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“, Београд
  • 1950 – Изложба у Пећи
  • 1955 – Изложба у Дому културе, Земун
  • 1955 – Изложба у Галерији УЛУС-а, Београд
  • 1956 – Изложба у Суботици
  • 1956 – Изложба у Дубровнику, Хрватска
  • 1957 – Изложба у галерији УЛУС-а, Београд
  • 1960 – Изложба у Београду
  • 1961 – Изложба у Новом Саду
  • 1962 – Изложба у Чачку поводом 125 година Чачанске гиманизије
  • 1963 – Изложба у Земуну
  • 1965 – Изложба у Модерној галерији, Љубљана
  • 1965 – Изложба у галерији УЛУС-а, Београд
  • 1966 – Изложба карикатура у галерији УЛУС-а, Београд
  • 1966 – Изложба скулптура и слика, продајна галерија УЛУС-а, Београд
  • 1967 – Изложба у Тузли
  • 1967 – Мајска изложба, Београд
  • 1968 – Изложба у Завичајној галерији у Земуну
  • 1968 – Изложба у Уметничкој галерији “Цвијета Зузорић”, Београд
  • 1969 – Изложба у Монтреалу, Канада (карикатура “Чувар Олимпијаде”)
  • 1970 – Изложба у Уметничкој галерији “Цвијета Зузорић”, Београд
  • 1971 – Изложба у Фиренци, Италија
  • 1971 – Изложба на Новом Београду
  • 1971 – Изложба у Толентину, Италија
  • 1972 – Изложба у Народном музеју у Зајечару
  • 1972 – Изложба у Народном универзитету “Веселин Маслеша”
  • 1973 – Изложба у галерији УЛУС-а, Београд
  • 1973 – Изложба у галерији Народног универзитета у Великом Градишту
    (којем поклања комплетну поставку)
  • 1974 – Изложба карикатура у ликовној галерији “Савски венац”
  • 1974 – Изложба у галерији БИГЗ-а у Београду
  • 1975 – Изложба “Der Aufstand 1941 in Serbien seine Widerspiegelung in der Munst”, Берлин, Немачка
  • 1975 – 12. Мајска изложба, Београд
  • 1976 – Изложба карикатура у Габрову, Бугарска
    (излаже скулптуру “Јахач”, инспирисан неумереном каубојштином (прим М.Б.))
  • 1976 – 13. Мајска изложба, Београд
  • 1977 – Изложба у Радничком универзитету, Нови Београд
  • 1977 – Изложба у Дому културе, Чачак
  • 1977 – Изложба у Народном универзитету “Веселин Маслеша”
  • 1978 – Изложба у Дому ЈНА, Београд
  • 1978 – Изложба у Крагујевцу
  • 1978 – Изложба у Земуну
  • 1978 – Изложба на Филолошком факултету, Београд
  • 1980 – Изложба у Крагујевцу
  • 1980 – Изложба у школи “Радојка Лакић”, Београд
  • 1980 – Изложба у галерији САНУ, Београд
  • 1981 – Изложба у Народном музеју у Београду
  • 1981 – Изложба на Бијеналу у Габрову, Бугарска
  • 1982 – Изложба у Народном универзитету “Браћа Стаменковић”, Београд
  • 1983 – Изложба у Земуну поводом 100 година Земунске економске школе
  • 1983 – Изложба у Земуну поводом 125 година Земунске гимназије
  • 1983 – Изложба 1. Festival Internazionale dell’Umorismo nell’Arte, Толентино, Италија
  • 1984 – Изложба у Сарајеву, БиХ
  • 1985 – Изложба у Дому ЈНА, Београд
  • 1986 – Изложба у Земуну
  • 1986 – Изложба “Ернестиново” у Осјеку, Хрватска
  • 1986 – Изложба у Народном универзитету “Браћа Стаменковић”, Београд
  • 1987 – Изложба у Народном музеју у Београду
  • 1987 – Изложба у галерији САНУ, Београд
  • 1987 – Изложба у Народном музеју у Зајечару
  • 1987 – Изложба у Ликовном салону, Чачак
  • 1987 – Изложба на Београдском сајму
  • 1988 – Изложба у Калгарију, Канада
  • 1988 – Изложба цртежа у Народном универзитету “Браћа Стаменковић”, Београд
  • 1988 – Изложба у галерији “Пинки”, Земун
  • 1988 – Изложба на Радничком универзитету “Нови Београд”
  • 1989 – Изложба у Габрову, Бугарска
  • 1989 – Изложба у музеју у Бору
  • 1989 – Изложба у Руском дому, Београд (поклоњене су две скулптуре за Јереван, Јерменија)
  • 1989 – Изложба поводом 100 година Прве београдске гимназије
  • 1990 – Послата је скулптура за изложбу у Хавани, Куба, која се изгубила у транспорту
  • 1991 – Изложба на Biennale Internazionale dell’Umorismo nell’Arte, Толентино, Италија
  • 1992 – Изложба “Збег” у Уметничкој галерији “Цвијета Зузорић”, Београд
  • 1993 – Изложба у Завичајном музеју, Рума
  • 1994 – Изложба на Тенерифима, Шпанија
  • 1995 – Изложба у Народном музеју Манастира Крка, Билећа, БиХ
  • 1997 – Изложба у Галерији Централног клуба Војске Југославије, Београд
  • 2008 – Изложба у Завичајном музеју у Руми
  • 2008 – Изложба у Великом Градишту
  • 2011 – Изложба у галерији општине Врачар, Београд

 

Установе културе у којима се налазе дела Милана Бесарабића

  • Велико Градиште – Галерија Милана Бесарабића
  • Чачак – Галерија “Надежда Петровић”
  • Суботица – Народни музеј и позориште
  • Београд – Музеј града Београда, Музеј историје Југославије, Председништво Републике Србије
  • Горњи Милановац – Норвешка кућа
  • Нови Сад – Градски музеј
  • Толентино, Италија
  • Габрово, Бугарска – Музеј града
  • Јереван, Јерменија
  • Већина заоставштине Милана Бесарабића налази се у Историјском музеју Србије у Београду.

 

Објављена дела

  • Песме, 1940
  • Извори, 1975
  • Размеђа, 1991
  • Жубор, 1996
  • Мисли, 1996
  • Бајке и басне, 1996
  • Песме, 2001

 

Споменици у слободном простору

  • Пионирски парк, Београд
  • Градски трг, Добановци
  • Парк испред Земунске гимназије

 

Неке од награда и признања

  • 1969 – Награда града Београда
  • 1976 – 13. Salon International de la caricatura, Канада
  • 1977 – Габрово, Бугарска
  • 1978 – Награда Новог Београда
  • 1989 – XV Biennale Internazionale dell’umorismo nell’arte, Толентино, Италија
  • 1991 – XVI Biennale Internazionale dell’umorismo nell’arte, Толентино, Италија